Pre nekoliko dana je bilo tačno pedeset i jedna godina otkako je predsednik Richard Nixon zatvorio takozvani „zlatni prozor“ i eliminisao poslednje ostatke režima poznatog kao Zlatni Standard.
Nixon je Ministru finansija Johnu Connallyju naložio da ukine fiksnu cenu zlata, koja je tada iznosila 35 dolara po unci, i onemogućio stranim bankama direktnu konverziju dolara u zlato. Tokom televizijskog obraćanja 15. avgusta 1971. godine, Nixon je obećao da će ova mera, uvedena u cilju „zaštite dolara od špekulanata“, biti privremena, ali ispostavilo se da je to bila laž. Potez predsednika Nixona trajno je i potpuno odvojio dolar od zlata i pretvorio ga u čistu fiat odnosno dekretnu valutu.
U današnjem svetu, gde fiat valute dominiraju, mnogi investitori traže sigurno utočište za svoju imovinu, a pouzdano i sigurno investiciono zlato po povoljnim cenama u Zlatnom Standardu predstavlja idealnu opciju za očuvanje vrednosti!
Ruzveltova priprema terena za uvođenje fiat valute
Nixonov nalog predstavljao je samo poslednji korak u ukidanju zlatnog standarda, koje je započeto tokom administracije predsednika Franklina D. Ruzvelta. Početak lagane smrti dolara nastupio je 5. juna 1933. godine, kada je američki Kongres doneo zajedničku rezoluciju kojom se ukida pravo poverilaca u Sjedinjenim državama da zahtevaju otplatu duga u zlatu. Taj potez je bio poslednji u nizu mera koje je Ruzvelt je sproveo te godine.
Ruzvelt je, u martu 1933. godine, zabranio bankama da otplaćuju dugove u zlatu i da ga izvoze, a u aprilu iste godine potpisao Izvršnu naredbu 6102. Ona je javnosti predstavljena kao mera za sprečavanje stvaranja zaliha zlata, ali je u stvari bila ogromna konfiskaciona šema. Naredbom je fizičkim licima, ortačkim društvima, udruženjima i privrednim društvima naloženo da sve svoje zlato, osim određenih minimalnih količina, predaju Federalnim rezervama po kursu od 20,67 dolara po unci. 1934. godine, država je povećala fiksnu cenu zlata na 35 dolara po unci. To je faktički povećalo vrednost zlata na bilansu stanja Federalnih rezervi za 69%.
Razlog za donošenje Ruzveltove izvršne naredbe i zajedničke rezolucije kongresa bila je želja da se ukinu ograničenja za povećavanje količine novca u opticaju. Zakon o Federalnim rezervama zahtevao je da sve novčanice Federalnih rezervi imaju 40% pokriće u zlatu. Ali Fedu je nedostajalo zlata i bio je vrlo blizu te granice. Pošto je uvećao svoje zalihe putem konfiskacije zlata koje je prethodno bilo u privatnom posedu i podigao kurs, Fed je mogao da poveća i količinu novca u opticaju.
Ako razmišljate o investiranju u zlato, investicioni dukati i zlatne pločice u našoj ponudi su proverena i sigurna investicija, i idealni za dugoročno čuvanje vrednosti.
Nixonova fiskalna neodgovornost i inflacija – odliv zlata iz trezora SAD-a
Dok je američkim državljanima bilo zakonom zabranjeno da menjaju dolare u zlato, strane države i dalje su imale to pravo. U šezdesetim godinama prošlog veka, Federalne rezerve započele su inflatornu monetarnu politiku da bi potpomogle monetizaciju ogromne javne potrošnje povodom Vijetnamskog rata i „Velikog društva“ predsednika Lyndona Johnsona. Kako je dolar usled te inflatorne politike gubio vrednost, strane države počele su da menjaju dolare u zlato.
To i jeste smisao zlatnog standarda. U pitanju je režim koji ograničava rast količine novca u opticaju i državnu potrošnju. Ako država „štampa“ previše novca, druge zemlje počeće da menjaju devalviranu valutu u zlato. Upravo to se dešavalo u šezdesetim godinama. Zajedno sa odlivom zlata iz trezora SAD, rasla je bojazan da bi država mogla da ostane potpuno bez zlata.
Umesto da insistira na fiskalnoj i monetarnoj disciplini, Nixon je jednostavno presekao poslednje veze između dolara i zlata i omogućio centralnoj banci da bez ikakvih ograničenja povećava količinu novca u opticaju.
Zlatne poluge 2g i dukat Franc Jozef četvorostruki u našoj ponudi, imaju izuzetan investicioni potencijal, lake su za skladištenje i čuvaju vrednost u nestabilnim vremenima!
Posledice Nixonove odluke i gubitak vrednosti dolara
Kada je najavio zatvaranje zlatnog prozora, Nixon je rekao: „Dozvolite mi da upokojim tu baba-rogu zvanu devalvacija“ uz obećanje: „vaš dolar će i dalje vredeti isto toliko koliko vredi danas“.
I to je bila laž.
Dolar je, na osnovu rasta cena na malo, od dana Nixonove sudbonosne odluke izgubio skoro 90% svoje vrednosti. Kupovna moć jednog dolara iz 1971. godine danas je blizu 10 centi.
Istovremeno, vrednost zlata izražena u dolarima porasla je do danas sa 35 dolara po unci na nešto manje od 1.800 dolara po unci. Ovo je, u procentima, rast od oko 7.080%.
Analitičar investicija Nick Giambruno rekao je da je to bila potpuno predvidljiva posledica napuštanja zdravog novca u SAD.
Stvari, po svim kriterijumima – uključujući i zarade koje stagniraju i cene koje rastu – idu nizbrdo za američku srednju klasu još od početka sedamdesetih godina prošlog veka. Da budemo potpuno precizni, od 15. avgusta 1971. godine. To je datum kada je predsednik Nixon ubio poslednje ostatke zlatnog standarda:
- Dolar je od tada čista fiat odnosno dekretna valuta.
- Fedu je omogućeno da štampa neograničene količine dolara.
A bez discipline koju bi nametao neki oblik zlatnog standarda – američka centralna banka upravo to i čini. Količina novca u opticaju u SAD skočila je, od 1971. godine, za neverovatnih 2.106 odsto.
Odbacivanje zdravog novca je primarni razlog zašto je inflacija od početka sedamdesetih godina pojela rast zarada – kao i primarni razlog zašto su troškovi života u tolikoj meri porasli.
Ogroman nacionalni dug – nasleđe koje traje do danas
Još jedna posledica je i ogroman nacionalni dug, koji nastavlja da raste neverovatnom brzinom! Većina ljudi ovoga nije svesna, ali to je direktna i namerna posledica sadašnjeg sistema fiat novca.
Devalvacija dolara smatra se prihvatljivom trampom, jer je valuta u slobodnom opticaju bila upravo ono što je državi bilo potrebno. Bilo bi nemoguće finansirati socijalnu politiku i ratove koje vodi američka država da je njena valuta sputana zlatom. Ali od trenutka kada je dolar odvezan od svih fiksnih standarda, Ujka Sem mogao je da štampa koliko god je dolara želeo i da njima finansira sve svoje masivne socijalne i vojne programe.
Sa fiat valutom u slobodnom opticaju, vlada SAD može da pozajmljuje sav novac koji joj je potreban, znajući da će centralna banka uvek biti tu da monetizuje dug i obezbedi nove količine novca za trošenje.
Upravo to se i dogodilo.
Kao što je rekao Frank Holmes u jednom članku objavljenom u časopisu Forbes, od Nixonovog sudbonosnog čina „dolazi do značajnog i sve većeg odsustva discipline u javnoj potrošnji“.
Put ka nekontrolisanom štampanju novca
Pre 1971. godine, postojala je prirodna granica u smislu količine novca koji se mogao štampati. Koliko će se novih novčanica štampati zavisilo je od količine zlata u državnim trezorima.
Danas, kada dolar više nema pokriće u materijalnoj imovini, već isključivo u ‘bezuslovnom jemstvu’ vlade SAD, federalni dug se bliži astronomskoj cifri od 28 biliona dolara, što je više od 130% vrednosti celokupne privrede SAD.
Da postavimo to u perspektivu, u šezdesetim godinama prošlog veka, nacionalni dug iznosio je nešto više od polovine vrednosti privrede SAD. To je upravo ono što su političari kao što su Nixon, Ford, Carter, Reagan, Bush I, Clinton, Bush II, Obama, Trump i Biden i želeli — mogućnost da troše bez ograničenja i da bezgranično uvećavaju državni aparat.
Rezultat: masivni nacionalni dug i devalvirana valuta za koju prosečan čovek svake godine može da kupi sve manje.
Kao što navodi Ryan McMaken u svom članku na portalu Mises Wire:
„Nixon je žudeo za slobodom od tih okova, kako bi mogao slobodnije da troši dolare ne razmišljajući o njihovoj protivvrednosti u zlatu. Nixonov potez je, ukratko, bio konačna i potpuna politizacija samog novca.“
Za većinu ljudi, godišnjica ukidanja zlatnog standarda će proći neopaženo. A u suštini, 15. avgust 1971. godine bi trebalo da ostane zapamćen kao ozloglašeni dan.
