Ministar finansija Skot Besent je u pravu kada kaže da američkoj ekonomiji treba „detoksikacija“. Da bi se rešili problemi nastali decenijama veštački niskih kamatnih stopa, enormnih deficita, nekontrolisane potrošnje, propadajuće proizvodne baze i mešanja centralnih banaka, mora doći do određene doze bola – bilo male ili velike.
Ekonomski bol doprineo je usponu Trampa, a u nekom trenutku, mnogo snažnije suočavanje sa realnošću postaje neizbežno pre nego što se ekonomija Amerike očisti od svojih grehova. Ali, mogu li Amerikanci podneti čak i malu dozu gorkog leka, i hoće li Trampova administracija uspeti da spreči potpuni kolaps u tom procesu?
Nekontrolisani deficiti i zavisnost od jeftinog novca
Deficiti koji dosežu astronomske visine nastavljaju da rastu pod Trampovom administracijom, koja prihvata ekspanzivnu fiskalnu politiku, podiže „plafon“ za iznos federalnog duga i oslanja se na carinske mere – porez na potrošače – kao izvor prihoda. Američka ekonomija je predugo bila zavisna od jeftinog novca.
Još od finansijske krize 2008, kada su Federalne rezerve smanjile stope na nulu, kamatne stope su bile na istorijski niskim nivoima – prosečna bazna kamatna stopa iznosila je samo 0,8% od 2009. do 2015. Čak i nakon blagog ciklusa zaoštravanja 2019. godine, stope su ponovo pale na nulu 2020. zbog pandemije. Ovaj produženi period veštačkog stimulansa potpuno je izobličio finansijska tržišta, napumpao imovinske balone i ostavio ekonomiju zavisnom od droge koju više ne može da priušti.
Besentovi nedavni komentari opisuju ovu zavisnost kao sistemski problem i priznaju nekontrolisanu potrošnju, ali istovremeno Besent umiruje agresivne tonove o predstojećoj recesiji u Americi, tvrdeći da se ona može izbeći. Nijedna administracija ne želi da bude na vlasti tokom ekonomskog pada, jer će slabo informisani glasači kriviti trenutnog predsednika i stranku za probleme koji su verovatno nastali zbog decenija loših politika i intervencija u ekonomiji od strane države.
Trampova administracija i iluzija rešenja
Trampova administracija očajnički pokušava da snizi prinose na desetogodišnje američke obveznice kako bi smanjila troškove zaduživanja kroz fiskalnu disciplinu i politiku energetske tranzicije. To zvuči plemenito, ali je fantazija koja ignoriše „trulež“ u temeljima američke ekonomije. Prinosi na desetogodišnje obveznice, trenutno oko 4,2%, odražavaju skepticizam finansijskih tržišta, a ne poverenje u „veliki plan“ Trampove administracije. Na kraju krajeva, ne možete „detoksikovati“ zavisnika bez simptoma „skidanja“, a kod nekih supstanci taj proces može čak i ubiti pacijenta.
Federalni dug SAD-a porastao je sa 10 triliona dolara 2008. godine na zapanjujućih 34 triliona dolara, prema podacima američkog ministarstva finansija. Godišnji deficiti u proseku prelaze 1 trilion dolara od 2018. godine, podstaknuti poreskim olakšicama i potrošačkim ludilom koje su niske stope učinile podnošljivim. Korporacije su se takođe prejele jeftinim dugom – dug nefinansijskih kompanija dostigao je 12,1 trilion dolara 2024. godine, prema Fed-u.
Kupcima nekretnina svidela se žurka pa su se i oni pridružili, sa hipotekarnim kreditima koji su dostigli 13 triliona dok su 30-godišnje fiksne stope na američki dug godinama bile ispod 4%. Veštački niske stope nisu samo omogućile zaduživanje – one su postale životna i vitalna snaga ekonomije.
U ovakvom okruženju rastuće zaduženosti i pada poverenja u fiskalnu održivost, investitori sve češće traže utočište u alternativnim oblicima imovine. Zlato, koje istorijski služi kao zaštita od inflacije i valutne nestabilnosti, beleži porast potražnje, posebno u trenucima kada se prinosi na obveznice kolebaju, a dolar gubi vrednost.
Zato Zlatni Standard svojim klijentima nudi investiciono zlato sertifikovanog kvaliteta, a u ponudi se nalaze zlatni dukati, zlatne pločice i poluge zlata renomiranih svetskih brendova.
Posledice zavisnosti i propast proizvodnje
Kao i sve zavisnosti, i ova ima posledice. Proizvodnja, nekada stub američkog prosperiteta, vene pod teretom jeftinog uvoza, globalizacije i pogrešno alociranog kapitala. Trgovinski deficit SAD-a premašio je jedan trilion dolara 2024. godine, dok su firme jurile za finansijskim inženjeringom umesto da proizvode stvarne proizvode u fabrikama. U međuvremenu, štediše – posebno penzioneri – su kažnjeni. Prosečni prinos na jednogodišnje štedne plasmane pao je sa 5% 2007. godine na ispod 1% do 2020. godine, erodirajući realne prinose dok je inflacija rasla – učinivši ih čak u jednom periodu i negativnim!
Podaci Fed-a pokazuju da je stopa inflacija u proseku iznosila 3,2% godišnje od 2021. godine, dok su cene gotovo svega nadmašile rast plata, ostavljajući domaćinstva i stanovništvo u škripcu. Jedini izuzetak je sektor tehnologije, koji je gotovo uvek deflacioni po svojoj prirodi – zato danas, na primer, možete kupiti 4K televizor jeftinije nego kada su se prvi put pojavili.
Detox ili kolaps?
Besentova retorika o detoksikaciji nagoveštava „obračun kod OK korala“ – više kamatne stope za nametanje finansijske discipline, uz smanjenje potrošnje preko Maskovog Odeljenja za efikasnost Vlade (Department of Government Efficiency). Ipak, američka ekonomija te mere ne može podneti. Značajno podizanje kamatnih stopa – recimo na 5% ili 6% za baznu kamatnu stopu – izazvalo bi enorman skok troškova zaduživanja, urušilo bi se tržište nekretnina kao berza hartija od vrednosti. Treba takođe uzeti i u obzir da bi kamatne stope bile mnogo više da ih zaista određuje slobodno tržište.
Berzanski indeks S&P 500 duguje veliki deo svog rasta ogromnoj likvidnosti usled niskih stopa, a većina rasta na glavnim indeksima može se pripisati veoma malom broju kompanija. Studija Fed-a iz 2023. godine procenila je da bi povećanje stope za 2% moglo smanjiti rast BDP-a za 1,5% u roku od dve godine. Predvidljivo, Besent uglavnom krivi Bajdenovu administraciju, tvrdeći da je Tramp nasledio loše efekte „Bajdenomike“. Realnost je, ipak, da se ovaj gorki napitak kuvao veoma dugo, brišući stranačke linije.
Trampova dilema i neizbežna stagflacija
Trampova administracija suočava se sa dilemom. Besent želi niže kamatne prinose kako bi olakšao teret federalnog duga, ali Trampova agenda rasta – carine, poreske olakšice, infrastruktura – zahteva zaduživanje i rizikuje inflaciju, što gura kamatne stope naviše. Nedavna nestabilnost tržišta obveznica, sa prinosima koji padaju pa se oporavljaju, signalizira konfuziju.
Stagflacija je neizbežna. Indeks američkog dolara izgubio je sve svoje dobitke nakon Trampove pobede, dostigavši najniži nivo od oktobra 2024. godine. Neki od analitičara očekuju pad od još 10-15% do kraja 2025. godine, uz još veći pad 2026. godine. Ovo, zajedno sa carinama, izvršiće značajan pritisak na stopu inflacije kao i kamatne prinose na američke obveznice.
Lekcije iz prošlosti i nemogućnost detoksikacije
Japan je decenijama eksperimentisao sa politikama niskih kamatnih stopa, samo da bi stagnirao sa odnosom duga prema BDP-u preko 250% i jenom koji je poludeo. SAD, sa 125% duga u odnosu na BDP, nije daleko. Evropski eksperimenti sa štednjom nakon globalne finansijske krize 2008. godine izazvali su recesije bez lečenja deficita. Detoksikacija zvuči dobro dok pacijent ne kolabira.
Mogu li Amerikanci progutati ovako gorku pilulu? Verovatno ne. A ipak, i takva pilula nije dovoljno gorka. Decenije lakog novca stvorile su osećaj „stečenih prava“ – kupci stanova očekuju jeftine stambene kredite, direktori korporacija zahtevaju sticanja sopstvenih akcija, a političari žude za skupim i iracionalnim projektima koji podilaze glasačima. Anketa Galupa iz 2024. godine pokazala je da je većina Amerikanaca protiv smanjenja potrošnje na socijalno osiguranje ili zdravstvo.
Politički, Tramp ne može priuštiti pobunu. Ekonomski, ne može je izbeći.
Odlaganje neizbežnog
Bilans Fed-a, oko 7 triliona dolara prema najnovijem izveštaju, signalizira da u američkoj administraciji zaista nema žurbe za ukidanjem emitovanih monetarnih stimulusa. Besentov „odgovoran“ pad kamatnih prinosa neće doći od tržišta – doći će od daljeg petljanja Federalnih rezervi, produžavajući zavisnost eknomije od jeftinog novca. Prava detoksikacija – pustiti kamatne stope da rastu, deficite da se smanje i imovinske balone da puknu – izazvala bi ekonomsku depresiju koju malo ko može podneti i gotovo sigurno bi uništila šanse za reizbor bilo kog predsednika.
Na kraju, Besent je u pravu u vezi sa dijagnozom, ali greši oko rešenja. Ekonomija je zavisna, slaba i očajna, a plan Trampovog tima samo je blaža doza istog otrova. Pravi oporavak znači više kamatne stope, stvarnu štednju i obnovljenu industrijsku bazu.
Do tada, Amerika samo odlaže pad, uz još veći bol kada taj dan konačno dođe.
