Zašto Vlade država ne vole „iskren novac“?

hiperinflacija-novac-dinar
Sadržaj

Zašto Vlade država ne vole „iskren novac“?

Srednja klasa u svim razvijenim privredama polako nestaje usled rastuće nemogućnosti za napredak na društvenoj lestvici. Ovo se dešava usred masivnih tzv. podsticajnih odnosno stimulativnih mera, izdvajanja za zdravstvenu i socijalnu zaštitu, večitih i rastućih budžetskih deficita i „socijalnih“ programa.

Činjenica je da bi oni koji optužuju kapitalizam i slobodno tržište za stalnu eroziju srednje klase trebalo da razmisle malo bolje. Štampanje velikih količina novca i uporno finansiranje sve brojnijeg državnog aparata novoštampanim novcem nemaju ništa zajedničko sa kapitalizmom i principima slobodnog tržišta; oni predstavljaju nametanje radikalnog oblika etatizma prerušenog u otvorenu ekonomiju.

Građani koji pozdravljaju najnoviji paket podsticajnih mera koje je neka država objavila ne shvataju da država ne može da vam da ništa što nije prethodno uzela od vas samih!

Ne zaboravite da kada dobijete uplatu od 20.000 dinara, izvesno ćete platiti nekoliko puta više kroz inflaciju i obezvređenje realnih primanja.

Laici retko razumeju šta je inflacija. Mnogi smatraju da je inflacija isto što i rast cena, pa za gubitak kupovne moći valute krive one koji određuju cene proizvoda. Ipak, pravi uzrok inflacije je veći broj jedinica valute u opticaju u odnosu na isti broj roba i usluga. Štampanje novca iznad nivoa tražnje je jedina stvar koja dovodi do rasta svih cena. Ako dođe do rasta cene određenog proizvoda usled nekog spoljnog razloga ili šoka, a količina valute u opticaju ostane ista, ostale cene ne rastu.

Neobaveštenost laika o inflaciji nije njihova krivica. Postoji čitava armija takozvanih eksperata povezanih sa državama, čiji je cilj da ubede građane da su uzroci inflacije u svemu drugom osim u onoj jedinoj stvari koja dovodi do rasta svih cena, a to je pad kupovne moći valute.

Da bi državnom aparatu bilo omogućeno da raste, kako u kriznim periodima tako i izvan njih, mora da vas ubedi da kvantitativna teorija novca ne postoji. Količina novca u opticaju pomnožena sa koeficijentom brzine obrta novca u opticaju jednaka je ceni, odnosno stopi inflacije pomnoženoj sa stvarnim autputom privrede. Veća količina novca u sistemu dovodi do više inflacije. Način da vas ubede da prethodno pomenuta teorija ne postoji jeste da vam kažu da između 2009. i 2018. godine nije bilo inflacije, iako je količina novca u opticaju značajno porasla. Ovaj argument ignoriše činjenicu da su cene zdravstva, vrtića, stanovanja i drugih nezamenljivih roba i usluga u istom periodu u proseku porasle za nekoliko desetina posto, kao i ogroman rast cena imovine, od nepokretnosti do hartija od vrednosti, u trenutku kada je koeficijent brzine obrta novca u opticaju rapidno opadao.

Ne postoji nikakva „inflacija pod pritiskom troškova“, robna inflacija, niti inflacija duž lanca snabdevanja. Uvek je reč o većem broju jedinica valute u odnosu na relativno mali broj roba i usluga. Razmislite malo. Ako cena nafte iznenada poraste zbog nekog spoljnog faktora, kao što je rat, a količina novca u opticaju ostane ista, građani će imati manje novca za kupovinu drugih roba i usluga. Jedini način da nabavna cena jedne vrste robe utiče na konačnu cenu neke druge robe jeste da broj izdatih jedinica određene valute raste brže od privrednog autputa.

Zamislite štap dugačak 30 centimetara. Svi dobro razumemo dužinu štapa jer se jedinica mere ne menja. Zamislite sada da država i centralna banka po svojoj volji promene jedinicu mere. Isti štap bi bio dugačak 30, 50 ili 75 centimetara, u zavisnosti od toga kako neko manipuliše mernom jedinicom.

Inflacija je savršen i najnemoralniji od svih poreza, jer državama i političarima omogućava da krivicu svale na supermarkete, benzinske pumpe, privredna društva ili strane proizvođače, dok sebe predstavljaju kao rešenje problema koji su sami stvorili. Inflacija je stalni pad kupovne moći valute koju izdaje država.

Laici ne razumeju inflaciju jer ne mogu da zamisle zašto bi njihova država želela da budu siromašniji. Inflacija je transfer bogatstva sa vlasnika štednih uloga i realnih plata na prezadužene države. Ona uvećava udeo državnog aparata u privredi i smanjuje bogatstvo privatnog sektora. Zašto?

Veštačko stvaranje novih jedinica valute nikada nije neutralno. Ono, neproporcionalno, ide u korist prvih primalaca novih jedinica, javne potrošnje i budžetskog deficita, a na značajnu štetu poslednjih u nizu primalaca novca: vlasnika realnih primanja i štednih uloga u bankama. To je, suštinski, proces prikrivene nacionalizacije privrede.

Državni aparat značajno raste u kriznim vremenima jer „mora da troši“; ali on nastavlja da raste i tokom ekonomskog oporavka, pošto se poreske stope i „vanredni“ planovi potrošnje konsoliduju i postaju stalni deo poreske politike, a inflatorni pritisci nastavljaju da se množe.

Neki žele da veruju da su za veštačko stvaranje novca odgovorne privatne, a ne centralne banke. To uverenje je lako osporiti. Neka centralne banke prestanu da kupuju državne obveznice, veštački uvećavaju iznose na svojim bilansima stanja, štampaju novac bez pokrića i manipulišu cenom novca (kamatnim stopama), pa ćemo videti kako nisu privatne banke te koje dovode do rapidnog rasta količine novca u opticaju. Čak i same centralne banke to nazivaju „transmisionim mehanizmom“ monetarne politike, pa zbog toga prate rast ukupnog iznosa kredita kao pozitivan događaj, bez obzira na mnogobrojne rizike.

Džon Mejnard Kejns je, u svojoj knjizi „Ekonomske posledice mira“, napisao sledeće: „Kaže se da je Lenjin izjavio da najbolji način da se uništi kapitalizam jeste da se uništi valuta. Države stalnim procesom inflacije mogu, tajno i neprimećeno, da konfiskuju značajan deo bogatstva svojih građana. Na taj način ne samo da konfiskuju, već to čine sasvim proizvoljno, i dok u tom procesu mnogi postaju siromašniji, ima i onih koji postaju bogatiji. Uvid u ovaj proizvoljni način preraspodele bogatstva ne narušava samo osećanje sigurnosti, već i poverenje u pravednost postojeće raspodele bogatstva“.

Građani tako gube mogućnost da se penju na društvenoj lestvici stalnom finansijskom represijom i povećanjem poreza. Naravno, uvek nam govore da će svako povećanje potrošnje platiti „bogati“, moderni mit koji bi trebalo da zauvek pokrije svaki budžetski deficit i finansira svaki plan socijalne i zdravstvene zaštite. Jasno je da su oni koji dozvole da ih zavara ovo obećanje nepresušnog izvora besplatnog državnog novca koji će platiti „bogati“ prisiljeni da se suoče sa surovom realnošću da sami višestruko plaćaju tu „velikodušnost“ države u vidu nižih realnih primanja, nižeg raspoloživog dohotka, uništavanja kupovne moći ušteđevine i više inflacije.

Ludvig fon Mizes u svom delu „Teorija novca i kredita“ objašnjava: „Načelo zdravog novca ima dva aspekta. Ono je pozitivno kada odobrava izbor od strane tržišta najčešće korišćenog sredstva razmene. Negativno je kada ometa nastojanje države da se meša u valutni sistem.“ Mizes dalje objašnjava da je zdrav novac ključni instrument „zaštite građanskih sloboda od despotskih težnji države, koji nije ništa manje važan nego ustav, nezavisne institucije i sistem kočnice i ravnoteže koji štiti građane u demokratskom društvu“.

Valuta, da bi bila novac, mora da bude skladište vrednosti, jedinica mere i opšte sredstvo plaćanja. Razlog iz kojeg centralne banke štampaju novac bez pokrića je da prikriju ogroman i sve veći disbalans u državnim budžetima. Dok ovaj proces postaje nezaustavljiv, nezavisnost centralnih banaka ne samo da je dovedena u pitanje, već im tu nezavisnost države u velikoj meri i uskraćuju. Države ne žele nezavisne centralne banke jer više vole da povećaju deficit i kontrolišu privredu na račun štednih uloga i primanja stanovništva, pri tom smatrajući da to čine za njihovo dobro. Manipulacija valutom nije sredstvo rasta; ona je sredstvo kontrole i ortačke ekonomije odnosno partokratije. S druge strane, čineći vas siromašnijim, one vas čine i ranjivijim i više zavisnim od državnog aparata čija uloga i značaj neprekidno rastu: državnog aparata koji obećava besplatno bogatstvo i slobodu, a umesto toga stvara siromaštvo i represiju.

Ako sistem zdravog novca ne bude ponovo uspostavljen, uništenje dekretne / fiat (papirne) valute biće neizbežno.

Zdrav novac je važan isto koliko i nezavisne institucije. Zdrav novac štiti građane od izopačenih nastojanja države da prenese teret budžetskog disbalansa na stanovništvo i od suštinskog je značaja za ostvarenje same esencije slobode: ekonomske slobode.

Tekst je objavljen u septembru 2023. godine; autor teksta je Dr Danijel Lakal, saradnik Mizes Instituta i profesor na IE Poslovnoj Školi u Madridu.

 

Kako vam Zlatni Standard može pomoći?

Prvo globalna pandemija, pa zatim rat, rastuća makroekonomska i geopolitička neizvesnost, kao i veoma visoka stopa inflacije izazivaju ozbiljnu finansijsku neizvesnost širom sveta. Svi, kako fizička tako i pravna lica, traže načine da zaštite kupovnu moć svoje imovine tokom predstojeće krize, a potražnja za investicionim zlatom i proizvodima od dragocenih metala je na rekordnom nivou.

Zlatni Standard svojim klijentima nudi mogućnost blagovremene zaštite kupovne moći kapitala i štednje, kroz kupovinu Fine Gold 999,9/24 karata investicionog zlata i investicionog srebra, u fizičkoj formi pločica i poluga težinskih denominacija od 1g do 1kg, vodećih svetskih proizvođača; takođe, u ponudi su razni dukati, zlatni dukati, kao i čuveni zlatni dukat Franc Jozef, mali i veliki. Svi proizvodi u našoj ponudi su sertifikovani (LBMA Good Delivery) od strane Udruženja učesnika tržišta dragocenih metala iz Londona (odnosno „London Bullion Market Association“ ili „LBMA“), organizacije koja reguliše i garantuje kvalitet proizvodnje i trgovine dragocenim metalima, uključujući zlato i srebro, na svetskom nivou. Zbog svojih strogih uslova i ugleda koji ima, LBMA svojom sertifikacijom suštinski isključuje mogućnost manipulacije robom.

Koristimo kolačiće kako bismo unapredili funkcionalnost našeg sajta. Pritiskom na dugme prihvatate korišćenje kolačića.